Fotić

Netko jako važan mi je zamjerio da ja sve želim sad i odmah.

Svašta. 

Onda sam se našla kako, uz YouTube tutorial doduše, nasilno pokušavam progurati film u fotić i, pazi čuda, ne uspijevam. Iako sam napravila sve korake kao u videu, iako ne postoji tutorial za ovaj moj fotić, iako možda nije vrijeme i mjesto da se igram s ovime – how hard can it be? KOLIKO DOISTA TEŠKO MOŽE BITI? Dok sam pokušavala ugurati film u fotić i omotati ga oko kotačića (ne smij mi se, fotografe), skužila sam da mi je tata pričao da moram namotati film…

Long story short, tako fino sam namotala film da se čovjek uvukao natrag u rolu (i gore spomenuti čovjek i moj film). I onda sam ga pokušavala izvaditi van. Negdje oko petog namotaja sam shvatila da sam toliko izrezala jabučicu kažiprsta da mi je krv krenula kapati po filmu. Prvo sam u šoku gledala u svoj kažiprst ne vjerujući svojim očima – jer nisam osjetila bol. Onda sam zalijepila kažiprst od tu rolu filma, jer valjda, dragi mozgu, ako krv ide van – možda nije moja krv? I možda je trebam zakeljiti na film, koji je i ovako previše osjetljiv?

Deset je navečer: niti sam uspjela ugurati film u fotić niti mogu otključati laptop svojim kažiprstom niti mogu tipkati niti mogu više razmišljati.

Sve u svemu, očito ipak krvavo želim sve sad i odmah.